Дом

„НАЦИОНАЛНА РЕВИЈА” У ДЕЧЈЕМ СЕЛУ У СРЕМСКОЈ КАМЕНИЦИ
Дунавски чаробни брег
Од 1975, када је основана ова установа као стота на планети и прва у тадашњој Југославији, кроз њених тринаест кућица у цвећу прошло је преко осам стотина деце без родитеља. Ту су одрасли, одатле школе изучили и у живот се отиснули, и ту се увек враћају. Јер ту је, заувек, њихов дом, оно непомерљиво средиште око којег се врти цео свет

Пише: Зорица Тодоровић Мирковић

У ниски фрушкогорских драгуља, издваја се мало и необично село у коме живе само деца. Не, ово није тужна бајка истргнута из корица неке давно написане књиге – СОС Дечје село „Др Милорад Павловић” у Сремској Каменици је стварно. На чаробном брегу, уз обалу Дунава, у коме се са друге обале огледа Нови Сад, уздиже се тринаест кућица. Од петог новембра 1975, када су први пут отворена, врата Села се не затварају... Основано као стото у свету а прво у тадашњој Југославији, Село је до сада пригрлило више од 800 деце. Тренутно их је овде 116. Једни су тек закорачили у живот, други су тинејџери, а трећи већ момци и девојке. Они, пристигли са разних страна, судбинским сродством чине породицу. Заједничко им је што немају родитеље, или, ако их имају, такви су да неће или не умеју да брину о њима. Њихов нови дом, Село, смештен је у лепој Сремској Каменици, месту где је живео и радио највећи српски песник за децу Јован Јовановић Змај.
О становницима Села брину СОС маме-неговатељице, психолог, педагог, социјални радници... Настоје да животну патњу укућана учине лакшом.
– Немогуће је у овом послу повући јасну линију између професионалног и емотивног – каже за Националну ревију Бранислава Балабан, директор Дечјег села. – Радни досије наше установе је највеће благо, сви ти млади животи у којима смо и сами учествовали својим знањем, трудом, љубављу. Дужни смо да тој нашој деци пружимо љубав, којом ће они сутра даровати сопствену децу. Срећна сам и неизмерно поносна кад храбро закораче у живот, са осмехом и вером у себе.
Дечје село у Сремској Каменици није сиротиште ни „сиви дом”, него, воли да каже директорка, „комфорна успутна животна станица”. Оптимизам се овде пише са великим словом „О”. Можда су баш зато они као природна, сложна породица. Разуме се, све би то било неупоредиво теже да нема добротвора и искрених пријатеља, који годинама несебично помажу Село.
– Деца знају да цене то што добијају и имају – каже Балабан. – У кућама Дечјег села нема баштована, а све су у цвећу, нема хигијеничара, па ипак је све блиставо и чисто. Малишани се васпитавају примером и радом, што је, чини се, другде заборављено.
Одрастање, лично проналажење смисла живота, охрабрење да створи сопствена породица, нису лаки и не тече увек све глатко. Потребно је много стрпљења, разумевања, пажње, највише љубави. Запослени овде, њих педесет и седморо, бдију над децом 24 часа, 365 дана у години. Ту су да их утеше, посаветују, похвале. И да их, ако треба, прекоре. Знају колико је важна реалност у процени. Ономе коме је учење мучење свесрдно помажу да стекне макар трогодишње образовање, код оних који радо другују с књигом настоје да развију све таленте. И из једних и из других извлаче максимум. Међу некадашњим становницима Дечјег села данас има лекара, математичара, професора, адвоката, уметника...

НЕ МОГУ ДА СУДИМ

– Та емотивна веза која се роди у Селу заправо никада не престаје – прича за Националну ревију Здравко Крунић, руководилац за смештај и збрињавање деце у Селу, овде свима омиљени чика. – Деца која су започела самосталан живот посећују нас викендом, празницима, зову телефоном... Кад је Дан Села, 23. јуна, његови бивши становници обавезно дођу. Да виде нас, своју собу, радни сто, парк... Доведу и своју децу, брачне другове.
Најмлађи становник Села данас је четворогодишња Радмила, једно од петоро деце Сали. Живи у кућици број 6. Слободану Мировићу је 25 година и он је најстарији. Студира туризмологију, свира фагот, пева у хору... Још је у Селу, јер су васпитачи проценили да није спреман да пређе у стан.
– Већ годинама траје лепа акција у којој хумани и племенити људи одводе децу из Села викендом у своје породице – истиче Крунић. – Веома је корисно да деца осете благодат породичног дома.
У кућици број 8 дочекује нас деветнаестогодишња Јасмина Пепић. Управо је нахранила рибице у акваријуму око кога се гуркају два дечачића. У просторији преовладава боја неба, чак су и столњак и цвеће у вази плаветне нијансе.
– Ово је наш дневни боравак. Овде се одмарамо, дружимо, учимо... Пријатно је и удобно – објашњава девојка.
Дечје село је њен дом. Родитеље никад није упознала. Имала је два месеца када су њу, брата Алена и сестру Дацу оставили. Потуцали су се по хранитељским породицама све док нису дошли у Село.
– Не могу да судим о својим родитељима, јер не знам шта их је навело да тако поступе – каже Јасмина, додајући да је слична судбина задесила већину у Селу. – Сада је ово моја породица и тако ће заувек остати. Ја немам други дом.
Воли све у Селу, али је највише везана за чика Здравка. Признаје, толико јој је драг да је почела да га зове тата. Њему се поверава, он је ишао на њене родитељске састанке, саветовао је и подстицао да учи.

БУДИМО РЕАЛНИ, СНЕВАЈМО

Време је ручку. Мирис киселог купуса са месом привукао је укућане столу. Ту су петнаестогодишњакиње Слободанка Велемир и Маргарета Радаковић, шестогодишњи Миле Александров и двадесетчетворогодишња Анђелка Петровић. Јело је очигледно укусно јер су се пуни тањири зачас испразнили.
Слободанка, пореклом из Младенова, између два залогаја објашњава како то да је још у седмом разреду основне школе:
– Па, шта?! Двапут сам утврђивала пети, али завршићу. Студираћу ДИФ и бићу професор физичког.
– Да, да, само ти маштај – сумњичаво јој добацује плавокоса Анђелка. – Гледај да прво завршиш основну, па о том потом.
Анђелка је овде најстарија. У Село је дошла из једне од четири хранитељске породице, колико их је променила. Једна сестра је са њом, другу дуго није видела.
– Хранитељи јој не дозвољавају – каже и устаје од стола.
Надлежне службе, коментаришемо, требало би да озбиљно прочешљају по хранитељским породицама, јер нису увек мотиви за прихвaтање деце чисти.
Анђелка нема родитеље. Умрли. Сећа се Гргетега, села са друге стране планине, одакле потиче, сећа се болесне мајке. Она није хтела да одвоји децу од себе... Но, то је прошлост. Анђелка студира историју на Филозофском факултету у Новом Саду... То је будућност. Још само да јој и друга сестра дође у Село, каже, па да све три буду заједно.

***

Мајке
Први становник Дечјег села била је Снежана Милић, а прве мајке биле су Јелисавета Крстић из Куле, Госпава Врховац из Прњавора, Живана Петојевић из Сремских Карловаца, Верица Вукадиновић из Великих Ливада и Евица Сретеновић из Крушевца.

***

Дародавци
– Хумани људи који су у прилици да помогну много значе овој нашој заједници – прича директорка Бранислава Балабан. – Имамо и осам станова у Новом Саду, где живе наша деца која су данас студенти или млади људи који чекају запослење. Први стан је деци поклонио професор др Лазар Ракић, а последњи смо купили новцем који нам је даровао наш познати фудбалер Синиша Михајловић.